olimpijski-komitet-vojvodjanska-banka olimpijski-komitet olimpijski-komitet-voban olimpijski-komitet-saradnja

Ponosni sponzor Olimpijskog komiteta Srbije

U segmentu sponzorstava Vojvođanska banka drži do sada neoboren “državni rekord”!

Vojvođanska banka je jedna od najvećih sponzora i zvanična banka Olimpijskog komiteta Srbije već peti olimpijski ciklus. Ova saradnja predstavlja ubedljivo najduže sponzorstvo u srpskom sportu i često je primer plodonosne, inspirativne i uspešne saradnje izmedju biznis sektora i institucija sporta.

Tema „olimpizma“ za nas je izuzetno važna jer verujemo da je negovanje vrednosti kao što su “ferplej”, istrajnost, fokusiranost, disciplina, usmerenost na uspeh… ključni preduslovi za razvoj prosperitetnog, zdravog i održivog društva u celini. Nastojimo da ove vrednosti negujemo i u našoj poslovnoj svakodnevnici.

tokio-2021

Radujemo se što smo pokazali da je priča o važnosti sporta, aktivizmu, odgovornosti i povezivanju svih aktera društva kroz jednu plemenitu i opšte dobru ideju moguća i nadahnjujuća priča.

Na tom putu smo i dalje i to još jače, a ova godina je za nas naročito značajna jer su pred nama Olimpijske igre u Tokiju!

Zajedno do Tokija

tokio-2021

Olimpijske igre su globalno jedan od najvažnijih sportskih događaja kada se odmeravaju snage najboljih sportista na svetu!

Odličja sa olimpijskih igara nekako imaju poseban sjaj i ostaju zapamćena za sva vremena, jer igrati za nacionalni tim i biti najbolji predstavnik svoje zemlje nosi veliku odgovornost i podrazumeva veliku posvećenost i odricanja.

Na tom putu i ove godine Vojvođanska banka pruža snažnu podršku našim najboljim sportistima pred Olimpijske igre u Tokiju. Kao deo promotivne kampanje posvećene ovog velikom sportskom događaju, ali pre svega našim šampionima, kreirali smo video materijale i intervjue u kojima neki od naših najboljih sportista pokazuju i govore o tome šta znači biti najbolji i koliko je za putovanje do Tokija potrebno hrabrosti, snage i istrajnosti.

Uživajte!

Bićete sigurno inspirisani!

 

 

  Intervju: Nemanja Majdov


NOVČIĆ KOJI JE DONEO SREĆU


NOVČIĆ koji je bacio u vazduh njihove dečačke sobe zavrteo se velikom brzinom. Posle dve sekunde pao je na parket. "Glava", rekao je Ljubiša. "Biće Nemanja", čuo se očev glas.

Presudni momenat u životu svetskog šampiona u džudou, koji je pre samo par dana osvojio srebro na Evropskom prvenstvu u Pragu, dogodio se u leto 2010. godine, kada je porodica Majdov odlučivala koji sin će imati prednost u daljoj profesionalnoj karijeri u džudou. Nemanja i Stefan su bili izvanredni na tatamiju, obojica vrhunski talenti, već ih je pratila reputacija budućih šampiona, ali nedostatak finansijskih sredstava u kući doveo je do toga da je moralo da se "preseče". Nije bilo porodici nimalo jednostavno zbog toga, ali se pokazalo da im je sudbina dodelila prave karte. U špilu gde se od prvog dana znalo šta je čija uloga.

"Moj uspeh je jedan porodični projekat. Ja sam samo čovek koji izađe na teren i odigra sa već dobijenim kartama. Moj otac je trener, majka je tu uvek bila stub kuće, koja nas je uvek okupljala zajedno, mene, mog oca i brata. Pravila balans između svega, balans između sporta i života. Majka je imala tu baš veliku, veliku ulogu. Nas trojica znamo da nam je ona najbitnija na tom celom putu. Moj stariji brat Stefan je na početku čak bio bolji od mene, ali u tom probijanju, zbog finansija smo morali da biramo između mene i njega. Da je umesto mene izabran moj brat, možda bi bio još veći šampion od mene. Međutim, procena je bila da je bolje da imam dve godine više za napredak, a, nažalost, nismo imali finansija za obojicu", priča Majdov.

Nemanja je rođen 10. avgusta 1996. godine u Istočnom Sarajevu, a pre tri leta postao je svetski šampion u džudou, prvi Srbin kome je to pošlo za rukom. Godinu kasnije je došao do srebra na Evropskom prvenstvu, i time nastavio tradiciju osvajanja medalja sa najvećih takmičenja. Još kao junior postao je dvostruki prvak Starog kontinenta (2014. i 2016).


Nemanja-Majdov

Sve je počelo sasvim slučajno 2003. Barem za one koji veruju u slučajnosti.

"Kada sam imao šest, sedam godina otišao sam na prvi trening. Dvojica trenera su osnovali klub i pitali su mene i mog brata da li želimo da treniramo džudo. Pola poteza sam već znao, zbog toga što je tata nas kao male učio da znamo udariti, da znamo da oborimo protivnika, ali nije nam govorio koji je to sport. Tata je bio policajac, inspektor, pa smo se mi tako kao mali "ložili" na policiju. Samim tim, na treningu kada je trener objašnjavao određene poteze, mi smo to već znali. Tako sam shvatio da sam ja džudo upoznao mnogo ranije, kada sam možda imao tri, četiri godine."

MAMINA KUHINJA

REŽIM ishrane svetskog prvaka u džudou nije spartanski strog, kako bi neko mogao da pomisli.

„Samo je potrebno da si dovoljno svestan da znaš šta treba da jedeš, a šta ne. Gledam da posle treninga unesem dovoljno proteina, dovoljno ugljenih hidrata pre treninga, ali se ne obazirem na to da ne smem da pojedem palačinku, picu, ili da popijem koka kolu ili pivo. Ne treba preterivati, ali nam čaša koka kole neće smanjiti performanse. Uglavnom je hrana mamina kuhinja, od malena je tako. Uvek su mi na svim pregledima bili perfektni nalazi.“

Malo po malo, krenula je ljubav prema sportu, mada u prve dve godine Nemanja nije bio toliko uspešan.

"Bio sam talentovan, bio sam strašno dobar, ali sam uvek bio neka srednja kategorija. Bilo je puno dece, velika konkurencija. Nisam uspeo da dođem do medalje prve dve godine, a pojedini treneri su govorili da je brat najlošiji. Tad nas je tata doveo kući i pitao nas da li želite da budete šampioni ili ne. Ako želite, ako hoćete da posvetite čitav život tome, recite mi, ako želite da trenirate radi sebe i to je to, u redu, govorio nam je. Dao nam je pet minuta da odlučimo, ali to je značilo da ga slušamo do kraja života što se tiče za sporta. Nema predomišljanja, ni "vađenja" na pubertet, ni cura, ni rođendana, bilo šta da se desi obećao si i to je to. Rekao nam je da razmislimo pet minuta, a mi smo ne razmišljajući, u roku od 15 sekundi, rekli - da, hoćemo. Tako smo moj stariji brat i ja zajedno počeli ozbiljno da se bavimo džudom, a moj tata Ljubiša je postao naš trener čitav život."

Put ka pobedama, pored porodičnog dogovora i discipline, Nemanji je utro i njegov šampionski karakter.

„Ja sam od malena želeo da budem najbolji. Čak i kad sam na početku gubio, uvek sam veče pre govorio da ću sutra ja da ih slomim, onda se desi da izgubim. Sledeći vikend ponovo isto, i opet kažem uveče mami i tati sutra ću ih sve pobediti. Bio sam uvek optimističan. Cilj mi je bio od malena da budem najbolji na svetu. Kada će to da dođe, za dve, tri, pet, petnaest ili dvadeset godina, nije mi bilo bitno. Ali sam znao da ću, ako Bog da, da ću da postanem najbolji. Nikad nisam voleo da gubim, bilo šta da radim. "Čoveče ne ljuti se" sam znao da igram, sve dok ne pobedim. Jednostavno sam želeo da u svim sferama budem šampion. Što se tiče mog školovanja, u osnovnoj i u srednjoj školi bio sam učenik generacije, pa sam završio fakultet kao najbolji student. Upisao sam magistarske studije, završavam takođe sa prosekom 10,0. Mislim da u životu možete da budete najbolji u bilo čemu što radite, sve samo u zavisnosti koliko se potrudite i posvetite tom cilju, i koliko ste stvarno spremni da se odričete nekih stvari da biste postigli svoj cilj.


Nemanja-Majdov

Uspon ka planetarnom vrhu nije bio nimalo lak. Bilo je rezultatskih uspona i padova, što je normalna stvar u sportu, ali su najbolnije bile povrede kojih je kod Majdova, nažalost, bilo napretek.

„Četiri sam puta operisao koleno, a sada imam tek 24 godine. Koleno se sastoji od četiri ligamenta, meni je prednji ukršteni pucao dva puta, zadnji ukršteni tri puta, medijalno kolateralni tri puta i lateralni jednom. Što je nemoguća varijanta, bilo koji sportski doktor će pitati kako ja uopšte hodam i kako se bavim sportom, a posebno rvem sa ljudima. Povrede su nažalost počele rano i imao sam nedoumice, šta, kako, ali ni u jednom trenutku nisam pomislio na odustajanje. Čak ni prvi put kada sam se povredio 2015. godine, kada mi je devet od deset doktora reklo da sam završio karijeru. Obišli smo čitavu staru Jugoslaviju. Jer ljudima pukne ligament i završe karijeru. Meni je u toj prvoj povredi puklo tri ligamenta od četiri. Tako da je moja noga bila prepolovljena, nije stajala na ligamentima uopšte“.

Tražeći rešenje naišao je na doktora Aleksandra Jakovljevića koji je i danas u njegovom timu.

„Doktor mi je rekao da jeste teško, ali skrpićemo. Tim rečima. Kako ne znam, ali ćemo da skrpimo, objasnio je. To mi je značilo jer je on bio jedini optimistični doktor, i neko ko je istinski hteo da mi pomogne. Njegova veličina je to što nije ni sekunde rekao da sve zna najbolje, već je poslao moj nalaz na deset adresa, svim njegovim prijateljima i u Ameriku i u Rusiju i u Nemačku. Rekao je da koliko god da je dobar doktor, on nije kompetentan da takvom sportisti određuje sudbinu. Saslušao je mišljenja svih deset doktora i oko čega se većina složi, tako ćemo da radimo. Tako je stvarno i bilo. Krenuo sam da se oporavljam. Taj oporavak je trajao godinu dana. Vratio sam se naravno, ali nikad nisam pomislio da odustanem. Moja porodica i ja smo se posvetili jednom cilju i koje god da smo prepreke prošli to nas je samo ojačalo, i to nas je očeličilo da se popnemo na krov sveta. Mislim da je to draž svega, jer smo krenuli ni iz čega, faktički iz nule, možda i iz minusa da tako kažem. Išli smo korak napred , dva koraka napred, jedan unazad, ali smo istrajali do kraja.

BORBA NA JEDNOJ NOZI

ZANIMLJIVA je anegdota kada se Nemanja na Evropskim igrama u Minsku povredio, ali je potom, maltene sa jednom nogom, dva meseca kasnije u Tokiju na Svetskom prvenstvu, uspeo da osvoji bronzanu medalju.

„To je, kažu, sportski fenomen. Smatram da je to proizvod Božije volje. Tada sam povredio desno koleno koje sam pre toga već tri puta operisao. Mislio sam da je možda i kraj karijere jer sam znao da to koleno više ne smem da povredim nikad, ali sam se izborio. Tada sam samo radio na ruke, nisam uopšte koristio noge i uspeo sam. U svojoj 23. godini sam uspeo da uđem u top tri najboljih džudista na planeti.“

Pored čvrstine karaktera, posvećenost je još jedna Nemanjina odlika koja ga je uvek gurala ka sportskim visinama.

„Uvek sam bio sam jako posvećen, kako na početku, tako i danas. Čak sam četiri ili pet Novih godina slavio sam u sali, trenirajući sa svojim ocem. Nisam hteo uopšte da slavim, ne zato što nisam taj tip, već sam znao da će to da napravi razliku u mom procesu u ishodu meča. Razlika je u psihičkom aspektu, jer bukvalno svetski vrh određuju samo psihologije boraca. Svaki dan imamo ozbiljne treninge, ali taj dan znam da 99 odsto ljudi slavi, dok ja i taj dan treniram sa željom da napravim tu razliku u glavi. Kad stanem nasuprot protivnika, znaću da sam taj dan odradio trening, a on nije. Bukvalno će moj psihološki aspekt biti malo iznad njegovog, i to će da presudi u meču. To sam radio sve dok nisam postao prvak sveta i isplatilo se na kraju.

Majdov je vaspitan da ostane skroman, da bude zahvalan na svemu što mu život donosi, da se bori za sebe, ali i da pomaže drugima kada je god u prilici za tim, a svaka lekcija je protkana verom u Boga.

„Trudim da budem što veći vernik, koliko mogu u ovim današnjim okolnostima. Mislim da je to smisao života i da je svaki moj rezultat, mene i moje porodice, proizvod vere jer nam je Bog dao dosta blagoslova da uradimo to što smo uradili, da napišemo istoriju srpskog naroda i srpskog sporta. Prošle godine sam osvojio svoj prvi grend slem, a veče pre sam video na Fejsbuku, na profilu mog drugara džudiste da mu treba pomoć. Otkrio je da mu mala ćerka od godinu dana ima problem, u pitanju je bila leukemija. Tada sam se pomolio Bogu da mi da snage, jer sam odlučio da ću sutra ako pobedim svu nagradu da dam njima. Nisam nikom to govorio, čak ni svom ocu, jer nisam znao da li ću da pobedim. Čak sam skinuo sliku te male bebe na telefon, da mogu pred svaki meč da se prisetim da se ne borim samo za sport već i za nečiji ljudski život. Hvala bogu, sve mečeve sam imao na dan svetog Vasilija Ostroškog, tako da sam bio čuvan sa njegove strane sigurno, i znao sam da ću imati blagodat od Boga. Mi smo novac od nagrade dali za lečenje te devojčice, ali nismo hteli da to bude javno. Čak sam javio drugu to veče da sam osvojio grend slem i da ću nagradu da mu prosledim. Međutim, kad sam otišao u tu jednu emisiju, voditelj je govorio o mojoj pomoći maloj Leni. Ja pogledam u tog mog druga i on kaže da je morao da ispriča. Tad sam prvi put pričao o tome. To je dobro ispalo, zato što je onda počela da se uključuje u akciju i Srbija i Hrvatska i Crna Gora. Uplaćivali su i ljudi iz Makedonije, iz Slovenije i skupile su se pare za tri dana.“

Zbog pandemije korona virusa morale su da se odlože Olimpijske igre, što je poremetilo sve sportiste, ukljujučujući i Majdova koji ima najveće ambicije u Tokiju.

„Prošle godine sam odlučio da dam pun gas za Olimpijadu i bio sam u strašno dobroj formi. Od devet svetskih turnira, na osam sam radio final blokove, što je u svim kategorijama nezapamćeno. Bio sam na vrhuncu forme kad su saopštili da se Igre odlažu. Gledam to sa pozitivnije strane i ne razmišljam da su uopšte Igre trebale da budu ove godine, već stvaram viziju da je to i trebalo da bude 2021. Gledam pozitivno i mislim da ću tada biti na 100 posto sebe.


Nemanja-Majdov

Biće to prve Igre na kojima će Majdov da nosi kimono sa srpskom zastavom i olimpijskim krugovima.

„Na velikim Olimpijskim igrama još nisam nastupao nijednom. U 2016. godini sam bio junior, tek 2017. sam bio senior i odmah sam postao prvak sveta u toj kategoriji. Postao sam jedan od najmlađih prvaka sveta ikada u džudou, sa 21 godinom. Prve Olimpijske igre će mi, samim tim, biti u Tokiju, a nastupao sam na Olimpijskim igrama za mlade. Tada sam osvojio srebrnu medalju.

REĐAJU SE PRIZNANJA ZA NAJBOLJEG

MAJDOV je proglašen za najboljeg mladog sportistu Srbije po izboru olimpijskog komiteta

„To mi je bio stvarno veliki vetar u leđa pored toliko mladih, talentovanih ljudi. Velika čast i privilegija. I 2017. sam dobio posebnu nagradu Olimpijskog komiteta. 2013. godine brat i ja smo prešli u Crvenu Zvezdu - od tada su finansije i planovi rešeni i to je bio jedan od ključnih momenata u karijeri, da bi se moglo ići prema svetskom vrhu. Veliku zahvalnost dugujem celom timu na čelu sa Ivanom Todorovom. U 2018. i 2019. sam bio najbolji sportista Beograda, Republike Srpske i sportskog društva Crvena zvezda. Te godine je i moj otac dobio nagradu za najboljeg trenera, a ja za najboljeg sportistu od Zvezde.“

Ponosni član Olimpijske porodice u Srbiji je Vojvođanska banka, koja je prethodnih dana snimala zanimljiv spot sa našim džudistom.

„Odlično mi je bilo na snimanju reklame, svidela mi se uloga. Sve mi je to jako zanimljivo, ko zna možda se jednog dana oprobam i u ulozi glumca. Mislim da šampioni u svom poslu, u sferi finansija, idu sa šampionima u sportu. Našli su se pravi ljudi sa pravim ljudima i to može samo da rezultira nekom zlatnom medaljom, nekom titulom. U današnje vreme ima dosta banaka, svi nude nešto svoje, ali prvo što pomislim kod Vojvođanske banke je to što je vezana za sport i olimpizam, što podržava Olimpijski komitet i sportiste koji žele da uspeju i da predstave svoju zemlju. Odlično je to što postoji neko da pogura te ljude, i da im pruži ruku kada im treba.“

Tokom snimanja za Vojvođansku banku Nemanja je radio sa jednim od naših najboljih glumaca, Milošem Bikovićem, koji je je na setu bio kreativni direktor.

„Miloš je jako profesionalan. Postali smo u kratkom periodu baš dobri prijatelji, jer smo prepoznali jedan u drugom neke zdrave vrednosti života. Mislim da će ono što će on da napravi prevazići uspehe svih ostalih. Drago mi je što ga poznajem, a najviše poštujem to što je dobar čovek.“

Za kraj razgovora, Majdov je otkrio da je danas srećan i ispunjen, da je ostvario većinu stvari o kojima je maštao, ali da ga snovi i dalje vode.

„Postao sam prvak sveta i ispunio svoj san malo pre nego što sam planirao i malo pre nego što su svi očekivali. Godinu posle toga sam imao problem da nađem motivaciju, jer sam dosegao vrhunac, i šta sad? Onda su se malo poravnale stvari i krenuo sam ispočetka. I za sto godina svi će znati da sam bio prvak sveta. Prvi Srbin ikada koji je osvojio svetsku medalju u ovom sportu. Sledeće želim da što više svoj narod učinim ponosnim. Cilj mi je da svoj talenat pokažem u svetu i da ga sutra prenesem svojoj deci“, zaključuje Nemanja.


  Intervju: Milica Starović


NEOČEKIVANA PROMENA PLANOVA - VENČANJE UMESTO TOKIJA!


Za trofejnu kajakašicu Milicu Starović 2020. godina bila je nepredvidiva, pa se tako umesto odlaska u Tokio na Olimpijske igre, u njenom životu desila veridba i venčanje za kolegu, Antuna Novakovića, kajakaša iz Hrvatske. Pred novi ciklus takmičenja, na snimanju reklame Vojvođanske banke na Adi Ciganliji, istakla je kako joj je svaka trka bitna, dok će posebno pamtiti pobedu na Evropskim olimpijskim igrama u Bakuu, koju smatra prekretnicom u svojoj karijeri i implus koji ju je inspirisao za dalje.


Milica-Starovic

Kako se pripremaš za Olimpijske igre u Tokiju 2021.? Kako si doživela to što su Olimpijske igre odložene?

Osećanja su mi bila pomešana. Naravno da mi je u prvi mah bilo teško i da sam želela po svaku cenu da se one održe. Bila je specifična situacija, jer smo u to vreme bili i dalje u Turskoj na pripremama, gde smo i ostali i produžili ih. Olimpijski komitet nam je rekao da ostanemo i pripremamo se dokle god je to moguće jer u to vreme tamo još uvek nije stigao virus. Situacija je bila mirna, međutim kada su nam javili da će Igre sigurno biti odložene za godinu dana, istog dana su nam takođe javili da naša Vlada šalje poslednji avion za građane da se vrate. Sve se poremetilo, ali smo se brzo, u toku jednog dana, pomirili sa tom situacijom. Nije nam toliko teško palo zato što smo svi u istoj situaciji. Našoj konkurenciji su isti uslovi kao i nama, nastavljamo da se spremamo kao da se ništa ne dešava. Olimpijske igre su nam i dalje glavni i osnovni cilj.

Tvoja nedavna veridba a nakon toga i venčanje izazvalo je puno lepih komentara na čitavom Balkanu. Kako ti gledaš na to?

Nisam neki tip za velika slavlja, spremam se za Olimpijske igre u Tokiju. Svi smo bili na okupu, u prirodi i zaista sam bila iznenađena. Bilo je prelepo. I venčanje je zbog trenutne situacije organizovano u manjem krugu najbližih. Mi nismo ljudi koji se medijski eksponiraju, koristimo društvene mreže, Antun ređe nego ja. Medijska pažnja mi je bila simpatična, ali me je baš iznenadilo koliko je to bilo propraćeno, čak u Sloveniji. Ljudima je interesantno, naročito medijima, posebno kada su naše nacije u pitanju. Videla sam da su komentari divni, hvala svima.


Milica-Starovic

Da li više voliš da si u kajaku sama ili sa partnerom?

Zapravo to je teško pitanje. Jako je lepo voziti grupni čamac kada taj čamac ide dobro i kada je dobro uveslan. Na primer, trke koje sam veslala sa Dalmom Ružičić - Benedek u dvosedu su neprocenjive. Pre tri godine, ovde na Adi u četvercu osvojile smo medalju na Svetskom kupu koji se održavao kod nas. Imamo sa kim da podelimo sve te emocije, bile one dobre ili loše, nismo sami u tome. Kada si jedan u čamcu, opet je dobro, na drugačiji način. Posebno onda kada je čovek utreniran i kada taj čamac ide, kako mi to kažemo, klizi po vodi. Nije ništa isključeno, ali za sada sam samo ja u kajaku.

U kakvom sećanju ti je ostao Rio i kako sa ove vremenske distance posmatraš taj period i to takmičenje?

Rio je stvarno velika lekcija i nakon toga sam bila razočarana. Želela sam mnogo više i znam da sam vredela više od toga što se tamo rezultatski pokazalo. To je ipak bio put koji sam morala da prođem da bih očvrsnula i nadam se da će sva ova iskustva rezultirati pobedničkim postoljem, na idućim Igrama.


Milica-Starovic

Milica je samo jedna od sportista kojima Vojvođanska banka u partnerstvu sa Olimpijskim komitetom Srbije pruža podršku za optimalne uslove treniranja, omogućava putovanja na takmičenja i pomaže da ostvare maksimalne sportske rezultate. Milica kaže da podržava sve kolege sportiste i uvek navija za našu zemlju, ali da su joj pored kajaka najdraži sportovi na vodi koji su cikličnog pokreta i vezani za boravak u prirodi.

Pratim zimske sportove kao što su biatlon, skijaško trčanje i pucanje. To mi je jako interesantno da gledam, i koliko god zvučalo suprotno, slično je kajaku. Malo se saosećam sa njima dok ih gledam zbog tih mentalnih priprema, zbog toga što se čovek dosta bori sam sa sobom, kaže Milica, dok je šminkaju tokom priprema za snimanje spota.

Za vreme karantina i epidemije, pored toga što zvaničnih treninga nije bilo, da li si nastavila da treniraš i šta su ti bile glavne zanimacije?

Po povratku sa priprema iz Turske nisam znala šta me je snašlo. Uselila sam se u novi stan koji nije bio namešten i bilo mi je potrebno vreme da se snađem. Trebalo mi je pola karantina da se dovedem u red, jer je sve bilo na meni. Zapravo sam se najviše posvetila treningu jer je naš sport takav da sada ne sme da se gubi; ni na treninzima, ni na izdržljivosti. Iako imamo vremena jer je sezona pomerena, mi ne smemo da ispadnemo iz tog trenažnog procesa tako da sam ja imala po tri treninga na dan. Srećom mogla sam da koristim garažu gde sam instalirala kajakaški ergometer. Mislim da sam iz karantina izvukla maksimum. Imala sam vremena za sebe i više nego inače tako da sam mogla da se bavim kulinarstvom i naučim nešto novo.


  Intervju: Aleksandar Šoštar


BIĆEMO KONKURENTI ZA NAJVEĆI PLASMAN NA OI SLEDEĆE GODINE

Jedan je od retkih sportista koji je imao tu sreću da osvoji sve moguće trofeje za koje je igrao tokom svoje sportske karijere, ali i da po završetku iste postane član Kuće slavnih. O njemu su pisali svi svetski mediji, a u istoriji Srbije i Jugoslavije ostaće upamćen kao vaterpolista koji je sprečio hiljade, ali nikada nije dao nijedan gol. Odigrao je jednu celu godinu - čak 365 utakmica za reprezentaciju. Aleksandar Šoštar u intervjuu za Vojvođansku banku otkriva svoje prognoze kako će izgledati sport nakon korone. Podseća da je za sport izuzetno važna finansijska podrška i napominje da je u slučaju Olimpijskog komiteta Srbije, veliku ulogu u sportskim uspesima imala Vojvođanska banka koja je sponzor već peti olimpijski ciklus.

1. Prema Vašem mišljenju, da li će pandemija koronavirusa promeniti profesionalni sport i velika takmičenja?

Smatram da je vrhunski sport već promenjen. Sva takmičenja u prethodnom periodu - finalni turnir Lige šampiona u fudbalu, snuker bilijar, teniski turniri, trka Formule 1 – održavala su se bez publike ili sa ograničenim brojem gledalaca. Iako je doživljaj kada pratimo utakmicu putem televizije vrlo sličan, malo čudniji jer nema onog huka pozadi, ipak mislim da je to nešto što ne može da se poredi. Sport jeste nešto što se igra sa ciljem da se ostvari vrhunski rezultat, ali takođe, igra se i zbog širokih narodnih masa, zbog ljudi koji su prisutni na takmičenjima, zbog atmosfere i to je potpuno jedna druga vrsta doživljaja. Kako će biti dalje - stvarno ne znam. Moramo da budemo obazrivi, da poštujemo sve propise vezane za koronu, kako kod nas u Srbiji, tako i na svetskom nivou. Ipak, smatram da je važno da se pronađe rešenje da se opet napravi takva vrsta interesovanja za sportska takmičenja kakva je bila ranije.


Aleksandar-Sostar

2. Šta mislite koji sportovi će doživeti najveći udarac?

Najveći udarac će sigurno doživeti sportovi koji su najplaćeniji i najposećeniji, oni koji se održavaju na borilištu koje ima kapacitet da primi najveći broj ljudi. Ipak, mislim da će svi sportovi podjednako trpeti, svako na svom nivou. Kada je nemoguće otići na stadion ili dvoranu, plivalište, na neki način vremenom će doći do gubitka interesovanja. Tada će mediji morati da budu angažovaniji da zainteresuju ljude za ono što se događa tamo gde ne mogu da odu. Ako se ne bude pronašla ta neka mera polako će se gubiti interesovanje, to je moj strah. Iz tog razloga mislim da će svaki sport na svom nivou podjednako da trpi - ako pričamo o vaterpolu i fudbalu sigurno da nije isti nivo interesovanja i zastupljenosti u medijima, ali na svom nivou će i vaterpolo da pretrpi ogromnu štetu, baš kao što će i fudbal.

3. U ovom trenutku koja je najveća snaga, a koja najveća slabost ekipnog vaterpolo sporta u Srbiji?

Najveća snaga je to što imamo izuzetno kvalitetnu generaciju. To je jedan veliki kvalitet koji trenutno imamo i naravno tradicija koja postoji kod nas. Sa ovom generacijom nema nikakve zime. Sledeće godine na Olimpijskim igrama ćemo sigurno biti konkurenti za najviši mogući plasman, za jednu od medalja. Ono što mene plaši je što mislim da nemamo dovoljan broj centara i mislim da je rad sa mlađim kategorijama dosta oskudniji nego što je bio ranije. Tako da je i baza tih kvalitetnih igrača manja nego što je bila i zato se plašim za ono što će biti posle Olimpijskih igara u Tokiju. Slabost je ono što nas čeka sutra - igrači prerano odlaze napolje, neoformljeni, pitanje je da li će da nastave razvojni put kakav bi imali ovde kod nas.

4. Zbog čega nema velikog interesovanja dece za vaterpolo?

Vaterpolo nije jeftin sport, jedino ako ga posmatramo u odnosu na neke druge sportove koji su skuplji. Osim toga, za ovaj sport je potrebna konstanta u radu i ogromna upornost, kao i priroda u smislu talenta. Takođe, ono što treba vaterpolu je bolji marketinški pristup koji je postojao pre desetak - petnaest godina. Sada mislim da je ovaj sport dosta pao na lestvici sportova kod nas, a bio je u ravni sa košarkom, odmah iza fudbala.

Bez podrške kompanija bilo bi mnogo teže

„Sport je na neki način produžena ruka države. Naravno, treba da postoji granica u odnosu sport - politika, ali kada na nekom takmičenju predstavljate reprezentaciju, u ovom slučaju državu Srbiju u sportu, vi imate neku političku ulogu. Jednim delom država o tome brine, ali bez podrške sponzora, velikih kompanija, bilo bi mnogo teže. Vojvođanska banka je sponzor Olimpijskog komiteta dugi niz godina, ova saradnja je došla prirodno i omogućila da se gradi jedna zdrava priča“, ističe Šoštar i napominje da je Vojvođanska banka na taj način iz senke doprinela uspesima sportista.

5. Da li su mediji ti koji vuku sport, imajući u vidu da danas nema novinara koji prate samo vaterpolo?

Slažem se sa tim da mediji na neki način vuku sport, ali ima tu dosta i naših zasluga, rada ili nerada, usmeravanje na stranu na koju treba da idemo i način na koji treba da budemo predstavljeni. Velike zasluge za taj pad do kog je došlo od neke 2008, 2009. godine pripadaju nama, to je moje mišljenje.

6. Postoje predrasude da vaterpolo igra pet zemalja - od toga četiri zemlje bivše Jugoslavije. Da li mu se na taj način umanjuje vrednost?

Ne slažem se sa tim. Za mene su to zlonamerne konstatacije. Svaki rezultat treba vrednovati. Vaterpolo se igra svuda, ali je razlika u kvalitetu. Da nismo dobri u vaterpolu, da imamo neki osrednji kvalitet onda se to ne bi tako posmatralo. Ali, pošto imamo kvalitet i osvajamo medalje jer igramo na pravi način, onda kažu - pa da, ali drugi se time i ne bave. Nije tačno. To je jedan od spoljnih faktora koji je spustio vaterpolo na lestvici sportova. Kako god mi gledali na vaterpolo, činjenica je da je to prvi ekipni sport na Olimpijskim igrama. Ne može da se meri sa fudbalom, ali sa svim ostalim sportovima može.

7. Šta smatrate najvećim uspehom u sportskoj karijeri?

Zlato na Olimpijskim igrama u Seulu je najveći uspeh u mojoj karijeri. Ukoliko pričamo samo o rezultatima - sve sam osvojio. Svaki taj momenat sam po sebi ima težinu, ali ako gledamo hijerarhijski sigurno da su Olimpijske igre vrh svega. Sa druge strane po završetku sportske karijere ogromna stvar za mene je bila kada sam ušao u Kuću slavnih. To je potvrda svega što sam radio i kako sam radio. Možda generalno i rezultat koliko dugo sam trajao - kada sam bio mlađi nisam ni razmišljao da mogu da igram do 38. godine - 2001. sam završio reprezentativnu karijeru, a 2002. sam prestao da igram. Tako je išlo, imao sam i sreću i imao sam zasluge da budem u vrhunskim klubovima što samo po sebi vuče čoveka da se time bavi, i zato je to tako dugo trajalo. Kada sportisti bude teško da trenira i da radi sve ono što je potrebno da bi na takmičenju dao maksimum, onda je najbolje da se povuče. Kod mene je to dugo trajalo i možda je to moj najveći uspeh.

Olimpijski duh – miks dostojanstva, humanosti i prestiža

Aleksandar Šoštar sa prestižnog takmičenja Olimpijskih igara na kom je učestvovao više puta nosi lepe uspomene, koje pored osvajanja medalja podrazumevaju druženje. Cimeri u olimpijskom selu su mu bili Igor Milanović, Dukić, Vasić, za koje kaže da su i danas u odličnim odnosima. Olimpijski duh karakteriše kao miks osećanja: dostojanstva, humanosti i prestiža (u takmičarskom smislu). „Olimpijski duh je vrlo specifičan, čitava atmosfera u olimpijskom selu, to je nešto što samo tamo može da se oseti“ – kaže Šoštar. Osvajanje prvog mesta na Olimpijskim igrama 1988. godine u Seulu i korak na pobedničko postolje ističe da nikada neće zaboraviti. Međutim, Sidneja 2000. godine na kojem je osvojio bronzanu medalju seća se u negativnom kontekstu – njegova ekipa koja je tada bila izuzetno jaka poražena je od Mađara u polufinalu Olimpijskih igara. Napominje i da nikada neće zaboraviti 1992. godinu kada je njegovom timu uveče pred odlazak saopšteno da ne mogu da idu kao ekipa na takmičenje na Olimpijske igre u Barseloni.

8. Koja profesionalna uloga vam je bitnija i draža, kada ste u bazenu ili pored bazena?

Svako svoje vreme nosi. Sigurno da mi je mnogo lepše bilo dok sam bio u bazenu, to je ono što će svako da vam kaže, ali čovek treba da nastavi da živi. Ja sam završio Mašinski fakultet, nisam ni mislio da ću čitav život da provedem u sportu, prosto - jednostavno se desilo. Dok sam još igrao za Ferencvaroš, 2001. godine postao sam direktor Partizana, godinu dana nakon toga i predsednik Vaterpolo saveza, kasnije i 2004. predsednik Uprave za sport, pa pomoćnik ministra sporta 2007. godine, da bi 2009. postao predsednik Sportskog saveza Srbije. Sve to vreme sam ostao u Partizanu, to je nešto što je po mom mišljenju normalno. Naravno, postoje uspesi i u ovoj drugoj karijeri, drugom životnom dobu, i za taj deo me vežu lepe uspomene – najveća je osvajanje Kupa šampiona sa Partizanom 2011. godine na jedan impresivan način.

9. Da li su sport i škola međusobno isključivi ili je moguće biti podjednako posvećen?

Iz mog iskustva, tvrdim da može, ali to je subjektivno. Nije lako, ali može. Odricanje je mnogo veće. Dok sam studirao, ujutru sam išao na trening od sedam do pola devet, pa direktno na fakultet ceo dan. Nakon toga, opet bazen od sedam časova. Tokom leta sam na pripreme nosio knjige i učio. Bio sam vukovac u osnovnoj školi, omiljeni predmeti su mi bili matematika i fizika i to mi je najbolje išlo, zato sam i upisao mašinstvo. U srednjoj školi sam dobio nagradu Mikija Petrovića iz matematike. Zbog profesora matematike sam hteo da menjam školu, ali mi je otac rekao - ne možeš da bežiš od problema. Posle sam shvatio da nam je taj profesor usadio neverovatno znanje. Kad čovek kaže nema se kad - ide linijom manjeg otpora.

10. Šta biste poručili mlađim generacijama?

Važno je da se bave sportom, nevezano za rezultat, koji god to sport bio. Voleo bih da većina dođe u vaterpolo, na prvom mestu jer je plivanje bitno za razvoj. Naravno, ne mogu svi da postanu vrhunski sportisti, ali će im pomoći u životu, jer na taj način stiču dobre navike. dDok za vrhunske rezultate moraju da budu uporni i spremni na odricanje. Velikim radom mogu postići sve.

  Pogledajte video materijale



Šampioni za šampione

Srpski olimpijci poručili: Veliko hvala, vi ste naši heroji!

Iako su se godinama pripremali za Olimpijske igre u Tokiju, naši olimpijci moraće da sačekaju još godinu dana – Igre su odložene zbog pandemije COVID-19 za 2021. godinu. U borbi protiv virusa istinski heroji postali su naši medicinski radnici, ali i prodavci, nastavnici, zemljoradnici...svi oni koji svakodnevno obavljaju svoje poslove na dobrobit svih nas.

„Kada je proglašeno vanredno stanje u našoj zemlji, svi smo se već uveliko pripremali za Tokio i nismo ni sanjali da će Igre za koje smo dugo pripremali biti otkazane. Ozbiljnost situacije ukazala nam je na važnost ujedinjenja kako bismo timskim zalaganjem dostigli cilj i pružili podršku onima kojima je najpotrebnija. Shvatili smo da su ohrabrenja koja su inače upućena nama, sada potrebna nekom drugom“, rekla je tekvondiskinja Tijana Bogdanović.

„U neizvesnim trenucima i porazima, publika ne uskraćuje podršku, već glasnije navija, bodri i motiviše nas da nastavimo igru, preokrenemo rezultat i odnesemo pobedu. Čak i sedeći kod kuće osećamo taj olimpijski, timski duh i navijamo za sve one koji stoje na prvoj liniji odbrane. Hvala im za sve što su uradili u proteklom periodu“, poručio je džudista Nemanja Majdov.

  Pogledajte kako su srpski olimpijci tekvondiskinja Tijana Bogdanović, veslač
  Miloš Vasić, atletičar Mihail Dudaš, džudisti Nemanja Majdov i Aleksandar
  Kukolj, kajakašica Milica Starović, plivač Čaba Silađi, rvač Davor Štefanek i
  strelkinja Zorana Arunović u video kampanji Vojvođanske banke i Olimpijskog
  komiteta Srbije pod nazivom „Za koga ti navijaš“ odali priznanje svim pravim
  herojima krize


A šta za tebe znači „olimpizam“

a-šta-za-tebe-znači-olimpizam

U želji da podržimo mlade neafirmisane umetnike na počecima svog profesionalnog razvoja ostvarili smo saradnju sa Univerzitetom „Metropolitan“ iz Beograda i pozvali studente grafičkog dizajna završnih godina da sa nama podele svoj kreativni doživljaj „olimpizma“ sa svim onim što on za njih može da znači.

Od najuspešnijih radova, a napraviti takav izbor nije bilo lako, kreirali smo set zvaničnog promotivnog materijala banke u predstojećoj, olimpijskoj godini. Hvala svim učesnicima na divnom doprinosu da tema „olimpizma“ dobije nove, originalne i kreativne impresije i konkretna vizuelna rešenja.

   Pogledajte radove

Olimpijac među nama

olimpijac-medju-nama

Naš dragi kolega Branislav Stojanović, zaposlen u filijali u Kikindi je bio predstavnik Srbije na Olimpijskim igrama u Sidneju, 2000. godine u takmičenju (4x400m) štafeta.

Iskustvo vrhunskog sportiste samo po sebi je jedinstveno, retko i po svemu dragoceno. U razgovoru sa Branislavom koji delimo sa vama otkrili smo šta znači biti vrhunski sportista i koliko ga je ovo iskustvo obogatilo i uticalo na druge segmente njegovog života.

  Intervju: Branislav Stojanović


SPORTSKI DUH U BANKARSTVU


Naša banka je jedan od najvećih sponzora Olimpijskog komiteta Srbije već peti olimpijski ciklus, još od 2004. godine. Ulaganje u vrhunski nacionalni sport i promocija sportskih vrednosti za nas predstavljaju jedan od prioriteta u segmentu korporativne odgovornosti. Olimpizam doživljavamo kao važnu i inspirativnu temu, jer verujemo u vrednosti kao što su “ferplej”, istrajnost, fokusiranost, disciplina, usmerenost na uspeh. Znamo da je davanje ličnog primera najbolji način da se ove vrednosti prihvate i zato smo vrlo ponosni što među nama imamo kolegu koji se 2000. godine u Sidneju na Olimpijskim igrama takmičio u štafeti 4 x 400 metara, Branislava Stojanovića iz Kikinde, sa kojim smo razgovarali o vrhunskom sportu, ličnom doživljaju Olimpijskih igara, ali i poslu u Banci.

Kako si počeo da se baviš sportom i kako si se odlučio za atletiku ili je atletika izabrala tebe?

Prvi sport kojim sam počeo da se bavim bilo je plivanje, imao sam sedam godina. Zanimljivo je da su moji treneri plivanja prvi shvatili da imam talenat - za trčanje.Kad god smo imali takozvani suvi trening, treneri su mi govorili: „Eh, da tako plivaš kao što trčiš!“ Ipak, nisam odmah počeo da treniram atletiku, kratko sam se oprobao u fudbalu, a tek pošto sam imao uspeha na školskim krosevima i osvajao na ovim takmičenjima prva mesta, posle šestog razreda osnovne škole počeo sam da treniram atletiku, u omladinskom atletskom klubu u Kikindi. Godine 1998. sam prešao u Partizan iz Beograda i tu sam se i kvalifikovao za Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine.

Šta smatraš svojim najvećim sportskim uspehom?

Još od pionirskog uzrasta, tada sam se takmičio u trčanju na 600 metara, imao sam dobre rezultate. Zaista ne znam tačan broj osvojenih medalja, ima ih sigurno pedesetak, sa raznih takmičenja. Prvu medalju za seniorsku reprezentaciju Srbije, u kojoj sam bio od juniorskih dana, osvojio sam na Balkanskim igrama u Nišu 1997. godine gde sam bio drugi na Balkanu u trci na 400 metara, a u štafeti 4x400 smo bili prvaci Balkana. Pored tih uspeha, svakako bih izdvojio kvalifikaciju i učešće na Olimpijskim igrama kao nešto što se pamti ceo život. Ipak, pored osvajanja medalja na domaćim i međunarodnim takmičenjima i učešću na Olimpijskim Igrama, smatram svojim najvećim sportskim uspehom to što sam animirao decu u svom gradu, Kikindi, da se bave sportom.

Učešće na Olimpijskim igrama je sigurno nezaboravno iskustvo, prenesi nam svoje utiske i doživljaj iz Sidneja.

I danas, kada se setim svog učešća na Olimpijskim igarama, utisak je toliko snažan da ne znam kako bih ga rečima opisao. Pamtim euforiju koju sam doziveo kada sam se kvalifikovao za Olimpijske igre, ali učestvovati kao takmičar, biti u Olimpijskom selu sa svim tim sportistima iz celog sveta koje sam do tada samo imao prilike da vidim na TV ekranu, sedeti za ručkom, gledati utakmice, trenirati sa njima....osećao sam se kao u filmu. Olimpijske igre u Atlanti 1996. sam gledao na televiziji, navijao sa svojim društvom u Kikindi, a na sledećim sam bio među takmičarima. Imao sam prilike da bodrim naše sportiste, a pored atletike, uglavnom sam išao na košarkaške, rukometne i odbojkaške utakmice.

Šta u radu u banci može da se primeni od onoga što donosi rezultate u sportu? Da li možeš da povučeš paralelu između timskog rada koji je neosporno jedan od ključeva uspeha u štafeti i timskog rada u filijali?

U bankarstvu sam od 2005. godine, a od 2008. godine sam u sadašnjoj banci i sve vreme radim u filijali u Kikindi, u direktnom kontaktu sa klijentima. Mogu slobodno reći da je bavljenje sportom uticalo na moj način razmišljanja koji se naravno odslikava i na poslu. To se najviše ogleda u mojoj smirenosti u radu pod pritiskom, organizaciji posla, upornosti u dostizanju zadatih ciljeva bez straha. Smatram da je timski duh ključan u ispunjenju poslovnih zadataka, da je potrebno da pomažemo jedni drugima jer nema ni pojedinačnog uspeha ako izostaje uspeh tima, a najviše zavisi od trenera kako će motivisati, organizovati i voditi svoj tim.

Reci nam nešto o svojim daljim (sportskim) planovima?

Ove godine sam, posle petnaest godina pauze, ponovo počeo da se takmičim, sada u kategoriji veterana. Na prvenstvu Srbije u dvorani u Beogradu, u februaru ove godine, bio sam prvi u konkurenciji na 400m i drugi na Balkanskim igrama u Beogradu u martu. Imao sam u planu da se spremam za učešće na svetskom prvenstvu koje je trebalo da se održi u Kanadi takođe ove godine, ali je otkazano zbog svima poznate situacije i pomereno za sledeću godinu. Nadam se da će 2021. godina biti bolja u svakom smislu i da ću uspeti da se spremim i odem na ovo takmičenje.

Gde smo sve bili zajedno

Gde-smo-sve-bili-zajedno

Rado se sećamo gde smo sve bili zajedno sa našim najboljim sportistima! Uspomene su važne jer nas podsećaju koliko je sjajnih trenutaka iza nas, koliko je trajanje važno, koliko je u tom trajanju unapređena saradnja između Vojvođanske banke i Olimpijskog komiteta Srbije, koliko smo porasli kao partneri i koliko je još toga pred nama.

  • Letnje Olimpijske igre u Atini (2004)
  • Zimske Olimpijske igre u Torinu (2006)
  • Letnje Olimpijske igre u Pekingu (2008)
  • Zimske Olimpijske igre u Vankuveru (2010)
  • Letnje Olimpijske igre mladih u Singapuru (2010)
  • Zimske Olimpijske igre mladih u Insbruku (2012)
  • Letnje Olimpijske igre u Londonu (2012)
  • Zimske Olimpijske igre u Sočiju (2014)
  • Letnje Olimpijske igre mladih u Nandžingu (2014)
  • Prve Evropske olimpijske igre u Bakuu (2015)
  • Letnje Olimpijske igre u Riju (2016)
  • Zimske Olimpijske igre u Pjongčangu (2018)
  • Evropske igre u Minsku (2019)
  • Letnji evropski olimpijski festival mladih u Bakuu (2019)

Osim najvećih olimpijskih sporstkih događaja podržali smo naše sportiste na brojnim manjim, ali podjedanko važnim sportskih događajima.

Svaki put, punog srca, navijali smo iz sve snage!

Promocija sporta u lokalnoj zajednici

promocija-sporta

Na polju promocije sporta i sportskih vrednosti u lokalnoj zajednici uradili smo puno toga zajedničkim snagama sa Olimpijskim komitetom Srbije, ali i uz podršku brojnih lokalnih samouprava.

Još od 2009. godine organizovali smo brojna takmičenja za osnovce iz brojnih gradova u zemlji na temu znanja o sportu, očuvanju životne sredine, sportskim veštinama, i to sve u okviru manifestacije „Olimpijski treninzi“. Deca su često imala priliku da se druže sa našim najboljim sportistima i čuju od njih kako se zdravo živi i šta znači sportski duh.

Pobedničkim školama Vojvođanska banka donirala je nedostajuću sportsku opremu za unapređenje nastave fizičkog vaspitanja.

Sa zadovoljstvom se sećamo da smo u olimpijskoj 2016. godini organizovali „Olimpijski karneval“, sa željom da mališanima širom Srbije dočaramo atmosferu Rio de Žaneira, koji je poznat po karnevalskoj atmosferi, a koji je te godine bio domaćin Olimpijskih igara.

   Pogledajte fotografije

  Pogledajte video materijale




Postanite i Vi deo olimpijske porodice

olimpijska-porodica

Kao zvanični sponzor Olimpijskog komiteta Srbije kreirali smo još 2011. godine jedinstvenu kobrending Visa olimpijsku kreditnu platnu karticu, a 2018. i Visa Gold olimpijsku debitnu karticu. Naša olimpijska kreditna kartica predstavljena je internacionalno već više puta i nagrađena kao najbolji primer saradnje bankarskog sektora i sporta.

Kompanija VISA, Vojvođanska banka i Olimpijski komitet Srbije kreirali su kartice zajedničkim snagama, sa puno entuzijazma i ljubavi, i sa snažnim uverenjem da podrška sportu znači podrška zdravom i prosperitetnom društvu u celini.

Individualni korisnici olimpijskih kartica i sami na neki način postaju donatori, jer se od svake njihove transakcije, na teret banke, odvaja deo sredstava u fond za ulaganje u sport.

Osim navedenog, korisnici VISA olimpijskih kartica mogu ostvariti i dodatne popuste i pogodnosti.

   Pogledajte fotografije

O nagradama

Vojvođanska banka je kao jedan od najvećih sponzora Olimpijskog komiteta Srbije organizovala brojne kampanje posvećene sportu, a za neke od njih osvojili smo nagrade koje nam puno znače!

Integrisana kampanja „Odbrojavanje" kojom je Vojvođanska banka podržala srpski olimpijski tim u osvajanju četiri medalje na Olimpijskim igrama u Londonu (2012) nagrađena je kao najuspešnija sportska promotivna akcija iz Srbije, osvojivši treće mesto na prestižnom regionalnom takmičenju „Sporto" u Portorožu.

U 2016. godini za kampanju "Mi smo tim! Olimpijska kartica Rio 2016." osvojili smo treće mesto u kategoriji sponzorstva među predstavnicima kompanija iz ostalih zemalja, kao i SPORTO nagradu za najbolji sponzorski projekat u Srbiji. Ovaj projekat je nominovan i kod Evropske sponzorske asocijacije u kategoriji "Najbolje iz Evrope" (2016 ESA Excellence Awards).

Galerija

  Pogledajte fotografije